|
|
|
Мени је мене жао
Дуго живим у Лондону са својом баком. Вероватно се питате што само са баком.
Пре две године моја мама и мој тата су се развели. Судија је одлучио да живим са мајком јер ми је отац био права пијандура. Недуго након судске одлуке извршио је самоубиство. Мајка се удала за другог, оставила ме баби и долазила да ме види једном у току месеца. Бака и ја смо одлучиле да се преселимо јер нас је стари крај подсећао на несрећу. Приликом паковања ствари, први пут сам у свом животу закорачила на таван. Мама ми је причала да тамо не смем да идем, да тамо станују вештице. Таван је био мрачан и пун кутија. У њима су биле поломљене вазе, разгледнице, фотографије са летовања и једно пожутело писмо. Прочитала сам га. У њему је писало:
„Драги Мирко,
Знам да мораш на Косово и да је тамо рат. Молим те да сачуваш лепу успомену на мене док си тамо. Немој се оженити другом јер ћу много патити.
Твоја Наташа“
Бака ми је објаснила да је то мама писала своме веренику. Баш када је отишла у пошту да преда писмо, стигао јој је телеграм да је Мирко мртав. Сви су стигли на Косово осим џипа у коме је био он. Налетео је на мину и Мирко је погинуо. Мама се онесвестила и била је у болници јако дуго. Месец дана није причала ни са ким, а након осам месеци је родила мене. Удала се за мог оца јер није смела да дозволи себи да роди ванбрачно дете због друштва које би је осуђивало. Од тада је постала несрећна жена и стално је лутала тражећи свог Мирка. Зато ме је бака и преузела, није имала поверења у своју ћерку.
Ја сам себе жалила читавог живота што нисам имала ваљане родитеље. Сад схватам да није требало. Била сам плод љубави, отац ми је погинуо као херој за своју отаџбину, а очух пијаница ми није никакав род. Живим у главном граду Енглеске са женом која ме воли и која добро брине о мени. Здрава сам, образована и популарна девојчица. Ја сам фаца!
Аница Стаменковић 6/2
Огњиште у искри сећања
Постоји један велики цвет који је покрио цело моје огњиште, моју земљу у којој живим. У Србији су сви људи сложни зато што су покривени тим великим покривачем. Док тај цвет није дошао да нас покрије, нико од нас није био нежан. Са његовим доласком, ми смо се коначно сложили и престали да се свађамо.
Главни град мог огњишта је Београд. За њега кажу да је најлепши. Могуће је да јесте. Ја не живим у Београду. Ја сам рођена у Ћићевцу, то је једна варош у центру Србије. У мом крају окружена сам пријатељима и рођацима који ме воле, и зато ми је у њему најлепше на свету. Испод цветног покривача, у црвеној, плавој и белој Србији, ја се осећам сигурном и вољеном.
Чула сам да постоји неко чаробно огледало у Новом Пазару. То је исто град, само је много мањи од Београда и сиромашнији. Пазарци продају свашта на тој њиховој пијаци, па имају и то чаробно огледало које хипнотише кад се двоје људи истовремено огледа у њему. Наиме, ако су до тог гледања ти људи били непријатељи, са првим погледом у огледало, они почињу да се воле и престају да се свађају. Кад порастем довољно да могу сама да путујем, отићи ћу да купим то огледало. То би решило све проблеме под цветним покривачем, пошто се деси да и испод њега избије свађа.
Кад се сви помиримо и будемо пријатељи, могу да се прошетам и до Нишке тврђаве или Петроварадинске у Новом Саду. Или да идем на Егзит, чула сам да је и тамо много лепо, али примају само одрасле. Могу да одведем и баку у неку од наших бања, кажу да су оне најлековитије на свету.
Свашта ћу да урадим кад порастем. Све сам смислила.
Тања Петровић V2
Главни град мог огњишта је Београд. За њега кажу да је најлепши. Могуће је да јесте. Ја не живим у Београду. Ја сам рођена у Ћићевцу, то је једна варош у центру Србије. У мом крају окружена сам пријатељима и рођацима који ме воле, и зато ми је у њему најлепше на свету. Испод цветног покривача, у црвеној, плавој и белој Србији, ја се осећам сигурном и вољеном.
Чула сам да постоји неко чаробно огледало у Новом Пазару. То је исто град, само је много мањи од Београда и сиромашнији. Пазарци продају свашта на тој њиховој пијаци, па имају и то чаробно огледало које хипнотише кад се двоје људи истовремено огледа у њему. Наиме, ако су до тог гледања ти људи били непријатељи, са првим погледом у огледало, они почињу да се воле и престају да се свађају. Кад порастем довољно да могу сама да путујем, отићи ћу да купим то огледало. То би решило све проблеме под цветним покривачем, пошто се деси да и испод њега избије свађа.
Кад се сви помиримо и будемо пријатељи, могу да се прошетам и до Нишке тврђаве или Петроварадинске у Новом Саду. Или да идем на Егзит, чула сам да је и тамо много лепо, али примају само одрасле. Могу да одведем и баку у неку од наших бања, кажу да су оне најлековитије на свету.
Свашта ћу да урадим кад порастем. Све сам смислила.
Тања Петровић V2
Огњиште у искри сећања
Стигао је распуст. То је омиљени школски период сваког ђака. Били су то хладни зимски дани без имало снега. После пар дана проведених у кући почела сам помало да се досађујем.
Некако ми је дошла идеја да убедим родитеље да одем код баке на село и тамо проведем предстојеће празнике. Било је потребно мало више убеђивања и жалосних погледа да их убедим, али као што се дешава у већини случајева , попустили су. Код баке сам била као јако мала тако да ми је то искуство било у бледом сећању. Напокон сам стигла. Почела сам да се присећам околине.Ту је била велика кућа,у још већем дворишту. На крају дворишта биле су штале, разни објекти и једна мала трошна кућа.Ту ноћ сам једва преспавала.Чекала сам јутро да почнем са истраживањем. Нормално одмах после доручка изашла сам напоље и кренула у походе. Пошто сам обишла све, завршила сам испред трошне кућице.Отворила сам стара шкрипава врата. У полутами собице почела сам да назирем неке ствари. Изгледало је као да се на земљи ложила ватра, а изнад ње је висило нешто налик на казанче.После помног испитивања решила сам да питам баку да ми мало појасни ствари. Бака ми је објаснила да је то уствари огњиште. Нормално, почела сам да је молим да празник дочекамо у малој кући и да ми покаже начин на који су некада живели људи и неке обичаје који су се временом изгубили.Одлучила је да ми испуни жељу и чак се задовољно осмехнула, враћајући се мислима у неке заборављене дане. Почеле смо да спремамо и чистимо.Успут ми је објашњавала. Огњиште је направљено од глине и камена и ту се ложила ватра.У хладним данима ту се окупљала породица и пријатељи.Над огњиштем је висио котлић у коме се кувало, а неизоставни део је био и сач.У њему се пекао хлеб тако што се поставља у огњиште и прекрије пепелом.
Дошао је и дан празника. Изашли смо из удобности новог живота и заложили огњиште у старој кућици. Помогла сам јој да припреми храну јер су увече долазили гости. Како је дан одмицао, почели су да долазе. Јадна бака је сваком објашњавала да је ипунила жељу детета и да ћемо празник провести овде, а не у великој кући. Изгледа да се гостима моја идеја допала. После вечере смо поседали око ватре. Људи су, са сетним изразом лица, причали како је некада било. Ја сам их слушала и загледала сам се у ватру која је из огњишта избацивала искре које су као неки мали свици летели унаоколо и замишљала како је то било лепо.У неко време сам изашла напоље. Кроз прозор кућице видела сам одсјај ватре из огњишта. Посматрајући га, схватила сам да кућица одише неким чудним миром породичног живота. Да,тако се некада живело.
Данас су многе ствари заборављене, живот је постао бржи, постали смо зависни од модерних изума. Када бисмо мало застали и вратили се коренима, мислим да би нам и животи били мирнији.Требало би бар понекад да оживимо старе обичаје јер ће овако пасти у заборав баш као и искра из огњишта јер чим се удаљи од ватре, она се гаси. Мени ће то огњиште и свака искра подсећати на неке лепе и добре дане које сам имала прилике само да дотакнем.
Софија Мијаиловић VI3
Стигао је распуст. То је омиљени школски период сваког ђака. Били су то хладни зимски дани без имало снега. После пар дана проведених у кући почела сам помало да се досађујем.
Некако ми је дошла идеја да убедим родитеље да одем код баке на село и тамо проведем предстојеће празнике. Било је потребно мало више убеђивања и жалосних погледа да их убедим, али као што се дешава у већини случајева , попустили су. Код баке сам била као јако мала тако да ми је то искуство било у бледом сећању. Напокон сам стигла. Почела сам да се присећам околине.Ту је била велика кућа,у још већем дворишту. На крају дворишта биле су штале, разни објекти и једна мала трошна кућа.Ту ноћ сам једва преспавала.Чекала сам јутро да почнем са истраживањем. Нормално одмах после доручка изашла сам напоље и кренула у походе. Пошто сам обишла све, завршила сам испред трошне кућице.Отворила сам стара шкрипава врата. У полутами собице почела сам да назирем неке ствари. Изгледало је као да се на земљи ложила ватра, а изнад ње је висило нешто налик на казанче.После помног испитивања решила сам да питам баку да ми мало појасни ствари. Бака ми је објаснила да је то уствари огњиште. Нормално, почела сам да је молим да празник дочекамо у малој кући и да ми покаже начин на који су некада живели људи и неке обичаје који су се временом изгубили.Одлучила је да ми испуни жељу и чак се задовољно осмехнула, враћајући се мислима у неке заборављене дане. Почеле смо да спремамо и чистимо.Успут ми је објашњавала. Огњиште је направљено од глине и камена и ту се ложила ватра.У хладним данима ту се окупљала породица и пријатељи.Над огњиштем је висио котлић у коме се кувало, а неизоставни део је био и сач.У њему се пекао хлеб тако што се поставља у огњиште и прекрије пепелом.
Дошао је и дан празника. Изашли смо из удобности новог живота и заложили огњиште у старој кућици. Помогла сам јој да припреми храну јер су увече долазили гости. Како је дан одмицао, почели су да долазе. Јадна бака је сваком објашњавала да је ипунила жељу детета и да ћемо празник провести овде, а не у великој кући. Изгледа да се гостима моја идеја допала. После вечере смо поседали око ватре. Људи су, са сетним изразом лица, причали како је некада било. Ја сам их слушала и загледала сам се у ватру која је из огњишта избацивала искре које су као неки мали свици летели унаоколо и замишљала како је то било лепо.У неко време сам изашла напоље. Кроз прозор кућице видела сам одсјај ватре из огњишта. Посматрајући га, схватила сам да кућица одише неким чудним миром породичног живота. Да,тако се некада живело.
Данас су многе ствари заборављене, живот је постао бржи, постали смо зависни од модерних изума. Када бисмо мало застали и вратили се коренима, мислим да би нам и животи били мирнији.Требало би бар понекад да оживимо старе обичаје јер ће овако пасти у заборав баш као и искра из огњишта јер чим се удаљи од ватре, она се гаси. Мени ће то огњиште и свака искра подсећати на неке лепе и добре дане које сам имала прилике само да дотакнем.
Софија Мијаиловић VI3
ZDRAVA HRANA – SVAKOG DANA
Bio mi je najbolji drug. Živeli smo u istoj uličici, na periferiji grada, kuća do kuće. Peru sam smatrao i svojim zaštitnikom, jer je bio robusne građe i za glavu viši od mene. Uvek ću ga pamtiti nasmejanog i musavog, sa pljeskavicom u ruci.Zbog toga ga mnogi zadirkivaše, pa mu i osta nadimak – Pera Ždera.
Slobodno vreme smo provodili u igri i dokolici. Zaneli bismo se, pa smo na prvi čas često kasnili, jer je Pera, onako punačak, s mukom trčao i morali smo zastajkivati da bi uzeo daha. Naravno, snagu bi ubrzo ,,povratio'' pljeskavicom sa obližnjeg kioska.
Bližilo se proleće, a sa njim i tradicionalni kros u našoj školi. Učesnici su svi đaci. Pobednici odnose vredne nagrade i uživaju opšte divljenje drugova i nastavnika. Ne moram reći da najbrži dečaci postaju posebno omiljeni kod devojčica. To je možda bio i najvažniji motiv za sve nas... sem za Peru, jer dok smo svi vredno vežbali i sticali kondiciju, on nas je uvek podsmešljivo posmatrao - naravno, sa pljeskavicom u ruci.Na sva moja ubeđivanja da nam se pridruži ostajao bi gluv ili bi nehajno odmahnuo rukom. Slutio sam da se mora nešto krupno desiti pa da Pera promeni mišljenje. I desilo se...
Osvanula je subota i dugoočekivani kros. Mnoštvo dece je krenulo sa starta. Tiskali smo se u gomili. Grupa najbržih se odmah izdvojila, za njima ostali, a iza svih –Pera.
Ma koliko se trudio, kilaža mu nije dozvoljavala da drži korak s ostalima.Znojio se i ubrzano disao, osećajući kao da na nogama ima tegove, a u grudima srce koje će iskočiti. Cilj mu je izgledao predaleko i nedostižno. Maglilo mu se pred očima. Sledećeg trenutka se i ne seća. Stropoštao se na zemlju onesvešćen. Veoma sam se uplašio za njega. I dok su ga kola hitne pomoći odvozila u bolnicu, suze su mi tekle niz lice...
Narednih dana ga nisam viđao. Bio mu je potreban mir. Mnogo mi je nedostajao. Često bih šetkao ispred njegove kuće i molio se da brzo ozdravi...a onda mi je jednog jutra, u sam cik zore, kada sam se najmanje nadao, zakucao na prozor. Njegov osmeh mi je razagnao svaku sumnju u to da mu je bolje.
Nadalje smo se često viđali. Izgledalo je da je sve kao i pre, ali nije bilo. Moj drug Pera je počeo da menja navike, hrabro i odlučno. Sve češće mu je u ruci bila jabuka ili šargarepa, a nebrojeno puta sam ga zaticao da ruča kuvanu hranu ili ribu (što je pre bilo nezamislivo). Fizičko vaspitanje je postalo njegov najomiljeniji predmet u školi. On, koji je najviše zabušavao na času, sada je bio najrevnosniji u sportskim aktivnostima. Počeo je da posećuje i teretanu. Na iznenađenje svih, kiosci s pljeskavicama mu više nisu privlačili pažnju ili je podsmešljivo odvraćao pogled od njih. Kao da je zaboravio i na slatkiše koje smo rado razmenjivali na odmorima. I što mu je samopouzdanje u pogledu raslo, kilaža se smanjivala, a koža dobijala zdravu boju. Nadimak Pera Ždera kao da su svi zaboravili. Neki mu čak dadoše i nov– Pera Čelik, gledajući sa zavišću, kriomice , njegove bicepse i tricepse. Ja sam bio ponosan na svog druga.
Godina je brzo proletela i opet se bližio školski kros. I opet smo svi uveliko pričali samo o tome, tvrdeći da ćemo baš ovaj kros pamtiti celog života. Nismo ni slutili koliko smo bili u pravu...
Tog jutra je i učesnika i publike bilo više nego ikada. Mnogi su priželjkivali pobedu... ali niko više od Pere. To mu se videlo u očima. Kada je trka počela, polete poput vihora. Grupa najbržih i najupornijih pokuša da ga stigne, ali uzalud. Pera je imao jak motiv. S lakoćom je hrlio ka cilju. Znao je da trči trku svog života, trku kojom je želeo da dokaže na sopstvenom primeru da je jedino zdrav život ključ uspeha i sreće...i pobedio je!
Ne sećam se da je publika ikada više aplaudirala, nego te godine Peri, kada se popeo na pobedničko postolje. Dok je mom drugu na grudima sijala medalja, a on se ponosno smešio, pažnju mi privuče jedan buca iz prvog reda...u pogledu mu se videlo da je u Peri našao uzor. I dok je odlučno hitao kući, rešen da i sam promeni način života, osetio sam da se pobednik sledećeg krosa već nazirao...
ALEKSANDAR MACIĆ VI/1
ZDRAVA HRANA – SVAKOG DANA
Zdravo da ste, vi, drugari,
pričaću vam prave stvari;
da je zdrava biljka svaka,
pričala mi moja baka.
Dok je ona bila mala,
koprive joj mama brala,
pa pravila čorbu lepu
i za decu i za deku.
Redovno je jela voće
koliko joj duša hoće!
Najslađe joj bile šljive
od komšije, čika Ive.
A kad prvo stigne žito
proseje se u korito,
pa se žuta proja sprema
i kačamak mane nema.
Višnje kad se zacrvene
i jabuke porumene,
prave se pite svake vrste,
slatke, da oližeš prste.
A kad se razboli dete
tu čajevi boljci prete.
Nana, lipa i hajdučka trava,
nikog više tad ne boli glava.
,,Hleb beli, od pšenice,
što stiže iz vodenice'' ,
kaže meni baka Mica,
,,bio nam je poslastica''.
Rotkva, cvekla, kupus i paprika
vitaminska bomba je velika!
Svi smo srećni, rumeni i zdravi
k'o jagoda u zelenoj travi.
A vi, nežni, bledi, žuti,
povrće se na vas ljuti.
Vitamini oko vas ,,lete'',
a vi trčite u supermarkete.
Naučite, deco draga,
U povrću vam je snaga.
Ne u tostu i hot – dogu
što jedete uvek s nogu.
A šta da vam pričam dalje,
sve je jasno u detalje.
Da je zdrava biljka svaka
pričala mi moja baka.
DARKO ŽIVKOVIĆ 6/2
Zdravo da ste, vi, drugari,
pričaću vam prave stvari;
da je zdrava biljka svaka,
pričala mi moja baka.
Dok je ona bila mala,
koprive joj mama brala,
pa pravila čorbu lepu
i za decu i za deku.
Redovno je jela voće
koliko joj duša hoće!
Najslađe joj bile šljive
od komšije, čika Ive.
A kad prvo stigne žito
proseje se u korito,
pa se žuta proja sprema
i kačamak mane nema.
Višnje kad se zacrvene
i jabuke porumene,
prave se pite svake vrste,
slatke, da oližeš prste.
A kad se razboli dete
tu čajevi boljci prete.
Nana, lipa i hajdučka trava,
nikog više tad ne boli glava.
,,Hleb beli, od pšenice,
što stiže iz vodenice'' ,
kaže meni baka Mica,
,,bio nam je poslastica''.
Rotkva, cvekla, kupus i paprika
vitaminska bomba je velika!
Svi smo srećni, rumeni i zdravi
k'o jagoda u zelenoj travi.
A vi, nežni, bledi, žuti,
povrće se na vas ljuti.
Vitamini oko vas ,,lete'',
a vi trčite u supermarkete.
Naučite, deco draga,
U povrću vam je snaga.
Ne u tostu i hot – dogu
što jedete uvek s nogu.
A šta da vam pričam dalje,
sve je jasno u detalje.
Da je zdrava biljka svaka
pričala mi moja baka.
DARKO ŽIVKOVIĆ 6/2
TOPLINA VASKRSA U MOM DOMU
''Ko li to toliko galami? Baš mi se spava. Šta je, ljudi, ovo danas, kad je nede...'' Hej, pa danas je nedelja, vaskršnje jutro!!!! Nema lepšeg praznika od Vaskrsa. Bar ga ja najviše volim. U našoj kući to je dan radosti.
Jedan vragolasti zrak probi se kroz zavesu i otkri lepotu sunčanog jutra. Lepo vreme učini mi dan još lepšim. Čiliji nego obično, pohitah za mirisima koji su dolazili iz kuhinje. Tamo je mama veštom rukom pekla medenjake (hlepčiće). Pozdravih je uz: „Hristos Vaskrs“ i topao poljubac. Na stolu mi izmamiše osmeh šarena jaja. Ona predstavljaju posebnu radost za mene i sestru, jer i mi unapred učestvujemo u njihovom ukrašavanju. Imam i svoje omiljeno jaje, ono na kome je ucrtan uskršnji pozdrav ,, HV''. Njime ću danas, na svečanom ručku, pokušati da postavim rekord u porodici u kucanju jaja.
Osetih da je i mama u posebnom raspoloženju - nekako, ovaj, naizgled običan prolećni dan, utiče da sve odiše spokojem, smirenošću i toplinom. Valjda nas to Božja ruka štiti od zla, nesloge, tuge i nesreće – a mi to, negde duboko u srcu i osećamo. Mama me uputi da se umijem svežom vodom u koju je stavila crveno jaje, bosiljak i zdravac. Prvo obojeno jaje već smo stavili u vitrinu. To je „čuvarkuća“, jer će štititi našu porodicu do sledećeg Uskrsa.
Uskoro se pojavi i tata, takođe u posebnom raspoloženju. Pozva me da mu se pridružim, jer se prasence na ražnju već uveliko peče. Naravno, deka nas tamo već čeka. Naš pas Jupi obigrava oko ražnja i veselo kevće; i on uživa u prelepom uskršnjem danu. Uz šalu i smeh prasence je ubrzo bilo pečeno. Ne odoleh, ukradoh mu repić i sa slašću izgrickah.
Bliži se vreme ručku. Svi su nekako smireni i srećni. Kuća je očišćena i ukrašena, a mi svečano obučeni. Sestra sa mamom postavlja bogatu trpezu, baka im pomaže, a ja oblećem čas oko njih, čas oko tate i deke , koji seku meso, i svima najavljujem već tradicionalni uskršnji dvoboj kucanja jaja. Veoma ga volim i nedeljama iščekujem.
S nestrpljenjem pogledam kroz prozor ne bih li ugledao drage goste: ujaka, ujnu i brata.Već je postala tradicija da se za Uskrs srećemo i družimo. ,, Evo i gostiju!'', uzvikujem srećan. Srdačni osmesi krase nam lica dok dočekujemo mile goste. Ujna u ruci drži korpicu uskršnjih jaja, a tu su i miliproti za sve nas. Odmah kreće šala i smeh. Teme se nižu. Svi bi nešto da ispričaju, da nasmeju druge. Brat, sestra i ja se jurimo po sobi i začikavamo ko će kome razbiti jaje.Izgleda da je i brat pripremio posebno jaje i taktiku. Trpeza puna đakonija mami nam osmehe na licima:topla pogača, pita sa sirom, žuta, već zaboravljena proja, ovči sir, kolač sa makom, pečenje...
Sedamo za sto opijeni miomirisima koji se šire. Naravno, na početku svi biraju iz činije za sebe jaje, ali s mukom, jer su ukrašena sa toliko mašte, svako drugačije oslikano, ne zna se koje je lepše i za koje da se odluče- – ono s lukovicom, voskom, ili raznim sličicama. Moje nestrpljenje svima mami osmeh. A onda kreće uskršnje porodično nadmetanje.
,,Krc, tras, cak!'', zaori se sobom. Skačem od radosti uvek kada nekom polupam jaje:,,Jupiii!''. I stariji uživaju u ovom malom porodičnom ritualu. Pažljivo odabiraju iz činije jaje, verujući da će im baš ono doneti pobedu. Sestra i naš brat od ujaka svojski se trude, ali im to ništa ne vredi. ,,Varaš!'' , prebacuje mi brat, dok na tanjir odlaže svoje razbijeno jaje. ,, Da ti nemaš drveno jaje?'', sumnjičavo će sestra. Ujka se s osmehom, poražen, povlači iz dvoboja, čestitajući mi, a ja se slatko smejem, uživajući u svakom trenu ovog prelepog praznika. Mama, ujna i baka veselo čavrljaju, a deka polako gostira svoje već polupano jaje. Tata se tobože ljuti što nema sreće da pobedi bar ove godine...
Naravno, pobedio sam ja - valjda zato što sam to tako silno želeo. Srce mi je poskočilo od sreće. Uh, tako volim Uskrs!
Kao nekom magijom, svi smo zadovoljni, srdačni. Posle ručka zaori se i pesma. Pridružiše nam se i komšije. Poželeh da se ova čarolija produži na sve dane u godini. Siguran sam da i drugi ljudi ovog svečanog dana to požele, pa će nam se možda želja i ostvariti.
Kasno popodne ispratismo goste. Svima je bilo žao što se porodični ručak morao završiti. Za našu porodicu, koja živi u duhu hrišćanstva i pravoslavlja,ovaj nezaboravni dan, znali smo to, bio je samo još jedna potvrda toga koliko se volimo i poštujemo, srećni i zahvalni što imamo baš jedni druge.
ALEKSANDAR MACIĆ 6/1
''Ko li to toliko galami? Baš mi se spava. Šta je, ljudi, ovo danas, kad je nede...'' Hej, pa danas je nedelja, vaskršnje jutro!!!! Nema lepšeg praznika od Vaskrsa. Bar ga ja najviše volim. U našoj kući to je dan radosti.
Jedan vragolasti zrak probi se kroz zavesu i otkri lepotu sunčanog jutra. Lepo vreme učini mi dan još lepšim. Čiliji nego obično, pohitah za mirisima koji su dolazili iz kuhinje. Tamo je mama veštom rukom pekla medenjake (hlepčiće). Pozdravih je uz: „Hristos Vaskrs“ i topao poljubac. Na stolu mi izmamiše osmeh šarena jaja. Ona predstavljaju posebnu radost za mene i sestru, jer i mi unapred učestvujemo u njihovom ukrašavanju. Imam i svoje omiljeno jaje, ono na kome je ucrtan uskršnji pozdrav ,, HV''. Njime ću danas, na svečanom ručku, pokušati da postavim rekord u porodici u kucanju jaja.
Osetih da je i mama u posebnom raspoloženju - nekako, ovaj, naizgled običan prolećni dan, utiče da sve odiše spokojem, smirenošću i toplinom. Valjda nas to Božja ruka štiti od zla, nesloge, tuge i nesreće – a mi to, negde duboko u srcu i osećamo. Mama me uputi da se umijem svežom vodom u koju je stavila crveno jaje, bosiljak i zdravac. Prvo obojeno jaje već smo stavili u vitrinu. To je „čuvarkuća“, jer će štititi našu porodicu do sledećeg Uskrsa.
Uskoro se pojavi i tata, takođe u posebnom raspoloženju. Pozva me da mu se pridružim, jer se prasence na ražnju već uveliko peče. Naravno, deka nas tamo već čeka. Naš pas Jupi obigrava oko ražnja i veselo kevće; i on uživa u prelepom uskršnjem danu. Uz šalu i smeh prasence je ubrzo bilo pečeno. Ne odoleh, ukradoh mu repić i sa slašću izgrickah.
Bliži se vreme ručku. Svi su nekako smireni i srećni. Kuća je očišćena i ukrašena, a mi svečano obučeni. Sestra sa mamom postavlja bogatu trpezu, baka im pomaže, a ja oblećem čas oko njih, čas oko tate i deke , koji seku meso, i svima najavljujem već tradicionalni uskršnji dvoboj kucanja jaja. Veoma ga volim i nedeljama iščekujem.
S nestrpljenjem pogledam kroz prozor ne bih li ugledao drage goste: ujaka, ujnu i brata.Već je postala tradicija da se za Uskrs srećemo i družimo. ,, Evo i gostiju!'', uzvikujem srećan. Srdačni osmesi krase nam lica dok dočekujemo mile goste. Ujna u ruci drži korpicu uskršnjih jaja, a tu su i miliproti za sve nas. Odmah kreće šala i smeh. Teme se nižu. Svi bi nešto da ispričaju, da nasmeju druge. Brat, sestra i ja se jurimo po sobi i začikavamo ko će kome razbiti jaje.Izgleda da je i brat pripremio posebno jaje i taktiku. Trpeza puna đakonija mami nam osmehe na licima:topla pogača, pita sa sirom, žuta, već zaboravljena proja, ovči sir, kolač sa makom, pečenje...
Sedamo za sto opijeni miomirisima koji se šire. Naravno, na početku svi biraju iz činije za sebe jaje, ali s mukom, jer su ukrašena sa toliko mašte, svako drugačije oslikano, ne zna se koje je lepše i za koje da se odluče- – ono s lukovicom, voskom, ili raznim sličicama. Moje nestrpljenje svima mami osmeh. A onda kreće uskršnje porodično nadmetanje.
,,Krc, tras, cak!'', zaori se sobom. Skačem od radosti uvek kada nekom polupam jaje:,,Jupiii!''. I stariji uživaju u ovom malom porodičnom ritualu. Pažljivo odabiraju iz činije jaje, verujući da će im baš ono doneti pobedu. Sestra i naš brat od ujaka svojski se trude, ali im to ništa ne vredi. ,,Varaš!'' , prebacuje mi brat, dok na tanjir odlaže svoje razbijeno jaje. ,, Da ti nemaš drveno jaje?'', sumnjičavo će sestra. Ujka se s osmehom, poražen, povlači iz dvoboja, čestitajući mi, a ja se slatko smejem, uživajući u svakom trenu ovog prelepog praznika. Mama, ujna i baka veselo čavrljaju, a deka polako gostira svoje već polupano jaje. Tata se tobože ljuti što nema sreće da pobedi bar ove godine...
Naravno, pobedio sam ja - valjda zato što sam to tako silno želeo. Srce mi je poskočilo od sreće. Uh, tako volim Uskrs!
Kao nekom magijom, svi smo zadovoljni, srdačni. Posle ručka zaori se i pesma. Pridružiše nam se i komšije. Poželeh da se ova čarolija produži na sve dane u godini. Siguran sam da i drugi ljudi ovog svečanog dana to požele, pa će nam se možda želja i ostvariti.
Kasno popodne ispratismo goste. Svima je bilo žao što se porodični ručak morao završiti. Za našu porodicu, koja živi u duhu hrišćanstva i pravoslavlja,ovaj nezaboravni dan, znali smo to, bio je samo još jedna potvrda toga koliko se volimo i poštujemo, srećni i zahvalni što imamo baš jedni druge.
ALEKSANDAR MACIĆ 6/1
