Из летописа школе
Почетак школства и писмености у Ћићевцу везује се за 1803. годину. То је доба пред Први српски устанак, када се српска раја буди и диже главу, осећајући први дах слободе. Школа је наставила рад и у време устанка, када је Србија представљала један велики логор, који се организовао за предстојеће велике бојеве са Турцима.
У историји српског народа је записано да “пре 1804. године (поред манастирских) лаичке школе биле су у Београди, Чачку, Пожеги….Луњевици, Ћићевцу,…”
Школа у Ћићевцу је у својој историји имала више назива: прво се звала “мала школа”, а касније “нормална школа”, па “основно училиште” и сл. Све су то били називи за данашњи појам основне школе.
Од 1957. године, у називу носи име “Моша Пијаде”, све до 1993. године када су, поштујући просветитељске идеје и дело Доситеја, органи школе утвдили назив Основна школа “Доситеј Обрадовић” Ћићевац.
Милан Томић је заслужан за отварање школе у Ћићевцу. Био је ћићевачки кмет, касније ражањски кнез, устанички војвода и дипломата, кога је Kарађорђе слао на преговоре са Турцима. После слома Првог српског устанка, доживео је злу судбину: “Није хтео бежати никуд, него дочека Турке, који одмах ухвате њега и оба му сина, па их све, с многим народом, изведе на брдо Мечку и ту набију на коље, и Милића и сина му Дмитра”.
Први учитељи су били писмени људи, свештеници и калуђери који су кјигу изучили по манастирима, па су сада могли и друге да науче. Наводи се да је “Маринко, свештеник и учитељ у Ћићевцу родом био из Прокупља, познат као ратник и добар јунак”. Он се сматра првим учитељем отворене “мале школе” у Ћићевцу. По сећању најстаријих ђака, која су забележена у Летопису школе, међу најстаријим учитељима помињу се поп Јова, из Варварина, затим неки Станко, па Мика. Мика је учитељевао све до 1882. године а онда долази Антоније Николић. После њега, посао учитеља обављала је учитељица Параскева, па Живка…
Учитеље су у почетку плаћали ђачки родитељи, а касније цело село (општина), преко школског приреза.
Ученици су били из Ћићевца и околине, чији су родитељи умели да оцене да долази ново време, које тражи писмене људе. Ђаци у сукненим чакширама и кожним гуњевима ишли су у школу око пола године- од обраног берићета до зелене траве- другу половину године радили су на њивама и око стоке. Настава се одржавала од јутра до мрака, са паузом у подне.
Ђаци су држани веома строго. Што је време даље и прошлост дубља, однос према ђацима је суровији, васпитање спартанско. “ Kажњавало се и незнање и немирлук. Стајање, клечање (просто или са зрневљем под коленима), вучење за уво, ударање прутом по длановима. Батињане ученика сматрало се најуспешнијим педагошким средством. Батињање суботом било је обавезно. Ученици су уочи недеље мучени без икакве кривице, просто зато што су ученици…”
Ученици су учили из буквара, који је био у употреби у манастирским школама. Уз буквар, коришћене су и црквене књиге : часослов- часловац, псалтир са катихизисом и друге. Ученици нису дељени на разреде већ су се звали по књизи коју су учили: букварци, часловци и псалтирци.
Почетници, букварци су учили бекавицу, познавање слова и срицање слогова, а часловци и настарији салтирци, су учили из црквених књига обредне песме и молитве. Kњиге о којима је реч имао је само учитељ.
Посебне школске зграде нису постојале. Прва знања ученици су стицали по приватним кућама. Прва згарада намењена школи, гради се 1847. године, на сеоској утрини у Ћићевцу- тај крај се зове „Kусиновац“ (данас је ту дечији вртић). Школска зграда је грађена од дрвених греда уплетених дрвеним лесом, па све то напуњено квашеном земљом и сламом. Зидови с обе стране облепљени су блатом, па бело окречени. То је најлепша и највећа зграда, прва покривена ћерамидом. Имала је једну учионицу, ходник, кујну (где су ученици у подне ручавали) и стан за учитеља.
Број ученика се брзо повећавао, па је та „онолика школа“ постала мала и тесна и коришћене су приватне куће као учионице. Учитељ извештава 1873. године: „Школска соба је сасвим ниска, тако исто и пенџери су мали, те чим се какав облак појави ништа се не види, те молим да се школа за време у сталаћку судницу премести, јер тамо добро зданије има...“ Та и таква зграда служила је за школу све до 1905, када почиње градња нове школе.
Нова школска зграда налази се у центру насеља (касније је ту изграђена и црква), поред друма. Имала је шест учионица, али и даље много ђака. Године 1935 на постојећу школску зграду дограђен је спрат са још шест учионица. И овај надграђени простор постаје недовољан и 1956. године се школски објекат проширује и добија седам нових учионица, фискултурну салу, свлачионице, кухињу са трпезаријом, све комплетно завршено 1960. године.
На дањашњој локацији школска зграда почела је да се гради 1973. године, а прве ученике је примила, септембра 1977. Од 1985 до 1995. године грађена је спортска хала у дворишту школе, тако да када је овај објекат завршен, чини целину школског простора савремене основне школе „Доситеј Обадовић“ у Ћићевцу.
У историји српског народа је записано да “пре 1804. године (поред манастирских) лаичке школе биле су у Београди, Чачку, Пожеги….Луњевици, Ћићевцу,…”
Школа у Ћићевцу је у својој историји имала више назива: прво се звала “мала школа”, а касније “нормална школа”, па “основно училиште” и сл. Све су то били називи за данашњи појам основне школе.
Од 1957. године, у називу носи име “Моша Пијаде”, све до 1993. године када су, поштујући просветитељске идеје и дело Доситеја, органи школе утвдили назив Основна школа “Доситеј Обрадовић” Ћићевац.
Милан Томић је заслужан за отварање школе у Ћићевцу. Био је ћићевачки кмет, касније ражањски кнез, устанички војвода и дипломата, кога је Kарађорђе слао на преговоре са Турцима. После слома Првог српског устанка, доживео је злу судбину: “Није хтео бежати никуд, него дочека Турке, који одмах ухвате њега и оба му сина, па их све, с многим народом, изведе на брдо Мечку и ту набију на коље, и Милића и сина му Дмитра”.
Први учитељи су били писмени људи, свештеници и калуђери који су кјигу изучили по манастирима, па су сада могли и друге да науче. Наводи се да је “Маринко, свештеник и учитељ у Ћићевцу родом био из Прокупља, познат као ратник и добар јунак”. Он се сматра првим учитељем отворене “мале школе” у Ћићевцу. По сећању најстаријих ђака, која су забележена у Летопису школе, међу најстаријим учитељима помињу се поп Јова, из Варварина, затим неки Станко, па Мика. Мика је учитељевао све до 1882. године а онда долази Антоније Николић. После њега, посао учитеља обављала је учитељица Параскева, па Живка…
Учитеље су у почетку плаћали ђачки родитељи, а касније цело село (општина), преко школског приреза.
Ученици су били из Ћићевца и околине, чији су родитељи умели да оцене да долази ново време, које тражи писмене људе. Ђаци у сукненим чакширама и кожним гуњевима ишли су у школу око пола године- од обраног берићета до зелене траве- другу половину године радили су на њивама и око стоке. Настава се одржавала од јутра до мрака, са паузом у подне.
Ђаци су држани веома строго. Што је време даље и прошлост дубља, однос према ђацима је суровији, васпитање спартанско. “ Kажњавало се и незнање и немирлук. Стајање, клечање (просто или са зрневљем под коленима), вучење за уво, ударање прутом по длановима. Батињане ученика сматрало се најуспешнијим педагошким средством. Батињање суботом било је обавезно. Ученици су уочи недеље мучени без икакве кривице, просто зато што су ученици…”
Ученици су учили из буквара, који је био у употреби у манастирским школама. Уз буквар, коришћене су и црквене књиге : часослов- часловац, псалтир са катихизисом и друге. Ученици нису дељени на разреде већ су се звали по књизи коју су учили: букварци, часловци и псалтирци.
Почетници, букварци су учили бекавицу, познавање слова и срицање слогова, а часловци и настарији салтирци, су учили из црквених књига обредне песме и молитве. Kњиге о којима је реч имао је само учитељ.
Посебне школске зграде нису постојале. Прва знања ученици су стицали по приватним кућама. Прва згарада намењена школи, гради се 1847. године, на сеоској утрини у Ћићевцу- тај крај се зове „Kусиновац“ (данас је ту дечији вртић). Школска зграда је грађена од дрвених греда уплетених дрвеним лесом, па све то напуњено квашеном земљом и сламом. Зидови с обе стране облепљени су блатом, па бело окречени. То је најлепша и највећа зграда, прва покривена ћерамидом. Имала је једну учионицу, ходник, кујну (где су ученици у подне ручавали) и стан за учитеља.
Број ученика се брзо повећавао, па је та „онолика школа“ постала мала и тесна и коришћене су приватне куће као учионице. Учитељ извештава 1873. године: „Школска соба је сасвим ниска, тако исто и пенџери су мали, те чим се какав облак појави ништа се не види, те молим да се школа за време у сталаћку судницу премести, јер тамо добро зданије има...“ Та и таква зграда служила је за школу све до 1905, када почиње градња нове школе.
Нова школска зграда налази се у центру насеља (касније је ту изграђена и црква), поред друма. Имала је шест учионица, али и даље много ђака. Године 1935 на постојећу школску зграду дограђен је спрат са још шест учионица. И овај надграђени простор постаје недовољан и 1956. године се школски објекат проширује и добија седам нових учионица, фискултурну салу, свлачионице, кухињу са трпезаријом, све комплетно завршено 1960. године.
На дањашњој локацији школска зграда почела је да се гради 1973. године, а прве ученике је примила, септембра 1977. Од 1985 до 1995. године грађена је спортска хала у дворишту школе, тако да када је овај објекат завршен, чини целину школског простора савремене основне школе „Доситеј Обадовић“ у Ћићевцу.
